Као произвођач Сек Долл , Могу вам рећи да понекад имам такву реакцију на свој рад када своје лутке износим у јавност да их покажем и продајем. Људима је мање-више пријатно да гледају нешто што личи на хуманоид. Нешто што изгледа људски, али нема детаље или тродимензионалне детаље може изгледати мање страшно од лутака које креирам, а које треба да изгледају што је могуће животније, у најситнијим детаљима, до тежине њихових малих тела. Ова реакција се може десити код роботских фигура које делују, изгледа и звучи као људско биће. Ово се не дешава само са луткама. као што је неко рекао, То је углавном због друштва у којем живимо. Филмска индустрија је зарадила много новца од филмова као што су Цхуцки и Пуппетмастер, у којој су лутке “оживети” и постати насилан.

с друге стране, постоје филмови као Пинокио, у којој лутка оживљава да би постала љубавна, љубазан и дечак ког је отац увек желео. Има много тога да се каже о хајку око неживих предмета које такође прогања неко или нешто. И још једном, имамо телевизији да захвалимо за много тога. Нису све лутке пронађене на аукцијама уклете. Шансе да се то догоди су веома мале, чак и ако верујете да је тако нешто истина. Међутим, упркос реакцији страха на поседовање или гледање лутке, тачно је и супротно. Многи људи воле лутке јер су утешне у свом реализму. Они им могу помоћи да се осећају мање сами у свету.

Многи људи воле лутке јер могу да комуницирају са њима тако што их облаче или се играју са њима., или чак једноставно тако што ће их разоткрити. За њих, виде лепоту у лутки тамо где је други не виде. Ово може бити случај лутке чије је старинско лице изгубило сјај и има само пукотине.. Неко може да погледа у ове пукотине и не види ништа осим љубави која је показана овој лутки током дана игре и сањарења. Други не могу да виде ову љубав у овим пукотинама, али види изломљену слику нечега што би требало да буде цело, или сломљена људска фигура. Биолошки страх се производи када видимо нешто што личи на човека или личи на човека, али није. 100% људски. То је психолошка ствар која се дешава.

Гледао сам документарне филмове на ову тему. Још једном, то може бити хиперреализам или неправилности које се истичу и најежише се код гледаоца. Испуцало лице, сломљен прст или било који други деформитет или неправилност може покренути оне старе срећне фантазије, или шта је могло бити када је лутка још била цела, или нас може натерати да пожелимо да искоса погледамо лутку јер она није оно што би могла или би требало да буде. Поврх тога, лутка, који је нежив, може бити нешто што гледалац жели да доживи, као у случају Гепета и Пинокија, и помисао да би се то могло остварити у некој фантазији ствара реакцију страха. Ово је мој одговор, колико ми је познато. Надам се да ће вам бити од користи. Не плаше се сви лутке. Боље имај то на уму.